BELEŠKA 1.
Proglas. Najmudrija linija. Poema.
Ja prosto prepisujem - reč po reč - ono što je danas izašlo u Državnim Novinama:
"Kroz 120 dana završiće se izgradnja Integrala. Blizu je veliki, istorijski trenutak, kada
će se prvi Integral vinuti u kosmičke prostore. Pre hiljadu godina vaši herojski preci pokorili
su vlašću Jedinstvene Države čitavu zemaljsku kuglu. Vama predstoji još slavniji podvig: da
staklenim, električnim, ognjenim Integralom integrirate beskonačnu jednačinu vasione. Vama
predstoji da blagotvornom jarmu razuma potčinite nepoznata bića koja naseljavaju druge
planete - i koja su možda još u divljem stanju slobode. Ako ona ne shvate da im mi nosimo
matematički besprekornu sreću, naša je obaveza da ih primoramo da budu srećni. Ali pre
oružja - oprobaćemo reč.
U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedinstvene Države:
Svako ko može obavezan je da sastavlja traktate, poeme, manifeste, ode ili druge
sastave o lepoti i veličini Jedinstvene Države.
To će biti prvi teret koji će poneti Integral."
"Živela Jedinstvena Država, živeli brojevi, živeo Dobrotvor!"
Ja ovo pišem - i osećam: gore mi obrazi. Da: integrirati grandioznu vasionsku
jednačinu. Da: ispraviti divlju krivulju, ispraviti je po tangenti - asimptoti - po pravoj. Jer je
linija Jedinstvene Države - prava. Velika, božanstvena, tačna, mudra prava, najmudrija od
svih linija...
Ja, D-503, graditelj Integrala - ja sam samo jedan od matematičara Jedinstvene
Države. Moje pero, naviknuto na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa i rima. Ja ću
samo pokušati da zabeležim ono što vidim, što mislim - tačnije, što mi mislimo (baš tako: mi i
neka to 'Mi' bude naslov svih mojih beležaka). Jer to će biti diferencijaini količnik našeg
života, matematički savršenog života Jedinstvene Države, a ako je tako, zar to neće biti samo
po sebi, mimo moje volje, poema? Biće - verujem i znam.
Pišem ovo i osećam: gore mi obrazi. Verovatno, ovo liči na ono što oseća žena kada
prvi put u sebi čuje puls novog - još majušnog, slepog čovečića. To sam ja i istovremeno -
nisam ja. I niz dugih meseci moraće ga hraniti svojim sokom, svojom krvlju, a onda - s bolom
da ga otkine od sebe i položi pred noge Jedinstvene Države.
Ali ja sam spreman, onako kao svaki, - ili skoro kao svaki od nas. Ja sam spreman.

BELEŠKA 2.
Balet. Kvadratna harmonija. Iks.
Proleće. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica, vetar nosi žutu medljanu
prašinu nekakvog cveća. Od te slatke prašine usne se suše - svakog ih trenutka oblizujem
jezikom - i mora biti da su zato slatke usne kod svih žena koje susrećeš (i muškaraca takođe,
naravno). Dakle, to smeta da se logički misli.
Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim jedinim oblačkom (kako su divlji
ukus imali drevni ljudi ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ove besmislene, nehatne,
glupo ustumarane gomile pare). Ja volim - uveren sam, neću pogrešiti ako kažem: mi volimo -
samo evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo. U takve dane - čitav svet je odliven od isto
takvog nepokretnog, večnog stakla kao i Zeleni Zid, kao i sve naše građevine. U takve dane
vidiš najmodriju dubinu stvari, nekakve do tada nepoznate, izuzetne njihove jednačine - vidiš
ih u nečem najobičnijem, svakodnevnom.
Eto, na primer, ovo. Jutros sam bio na helingu, gde se Integral gradi - i u jednom
trenutku sam primetio, strugove: sa zatvorenim očima, do samozaborava, kružile su kugle
regulatora; radilice su se svetlucajući savijale, desno i levo; balanser je gordo njihao
ramenima; po taktu nečujne muzike nalegalo je dleto bušilice. U jednom trenutku sam
primetio svu lepotu ovog grandioznog mašinskog baleta, oblivenog laganim plavim suncem.
I dalje - sam sa sobom: zašto - lepo? Zašto je igra - lepa? Odgovor: zato što je to
neslobodno kretanje, zato što je čitav duboki smisao igre upravo u apsolutnoj, estetskoj
potčinjenosti, idealnoj neslobodi. I ako je tačno da su se naši preci prepuštali igri u
najnadahnutijim trenucima svoga života (religiozne misterije, vojne parade), onda to znači
samo jedno: instinkt neslobode je od davnina organski svojstven čoveku, i mi, u sadašnjem
našem životu - samo svesno...
Moraću završiti kasnije: škljocnuo je numerator. Podižem oči: O-90, naravno. I kroz
pola minuta ona će lično biti ovde; po mene u šetnju.
Draga O! - meni se to uvek činilo - da ona liči na svoje ime: oko 10 centimetara je niža
od Materinške Norme - i zbog toga je sva okruglo uglačana, i ružičasto O - usta - otvorena su
u susret svakoj mojoj reči. I još okrugli, bucmasti prevoji na korenu šake - takvi su kod dece.
Kad je ona ušla, još je naveliko u meni tutnjao logički zamajac, i ja sam po inerciji
počeo da govorim o formuli koju sam tek utvrdio, u koju smo ulazili i svi mi, i mašine, i igra.
"Divno. Zar ne?" upitao sam.
"Da, divno. Proleće", ružičasto mi se osmehnula O-90.
Eto, molim vas lepo: proleće... Ona - o proleću. Žene... Ja sam ućutao.
Dole. Bulevar je pun: po takvom vremenu poslepodnevni lični sat - obično trošimo na
dopunsku šetnju. Kao i uvek Fabrika Muzičkih instrumenata je svim svojim dimnjacima
pevala Marš Jedinstvene Države. U simetričnim redovima, po četvoro, udarajući oduševljeno
takt, išli su brojevi - stotine, hiljade brojeva u plavičastim unifama Verovatno od starinske
reči 'uniforme'., sa zlatnim pločicama na grudima - državni broj za svakoga i svaku. I ja sam -
mi smo, nas četvoro, - jedan od bezbrojnih talasa u toj moćnoj bujici. Levo od mene je O-90
(kad bi ovo pisao jedan od mojih kosmatih predaka pre hiljadu godina, - on bi je, verovatno,
nazvao onom smešnom rečju 'moja'); desno su neka dva nepoznata broja, ženski i muški.
Blaženo modro nebo, majušna detinja sunca u svakoj pločici, i lica nepomračena
bezumljem misli... Zraci - shvatate: sve je od nekakve jedinstvene, zračne materije koja se
osmehuje. Pa bronzani taktovi: "Tra-ta-ta-tam. Tra-ta-ta-tam" te bronzane stepenice, koje
blistaju na suncu, i sa svakom stepenicom - vi se podižete sve više, u vrtoglavu modrinu...
I isto onako kao što je to jutros bilo na helingu, opet sam video, kao da je ovo sad prvi
put u životu - video sam sve: apsolutno prave ulice, staklo kaldrme iz koga pršte zraci,
božanstvene paralelopipede providnih boravišta, kvadratnu harmoniju sivoplavičastih redova.
I tako: kao da nisu cela pokolenja, nego da sam ja - baš ja - pobedio starog Boga i stari život,
kao da sam baš ja stvorio sve ovo, i ja sam kao kula, bojim se da pokrenem lakat, da se ne bi
osuli komadići zidova, kupola, mašina...
A onda trenutak - skok kroz vekove - sa + na - . Setio sam se (očigledno - asocijacija
po kontrastu) - odjednom sam se setio slike u muzeju: njihov ondašnji bulevar dvadesetih
vekova, zaglušujuće šaren, zamršen kovitlac ljudi, točkova, životinja, objava, drveća, boja,
ptica... I kažu, to je u stvari bilo - to je moglo biti. To mi se učinilo tako neverodostojno, tako
apsurdno, da nisam izdržao i počeo sam odjednom glasno da se smejem.
I u istom trenutku eho - smeh - zdesna. Okrenuo sam se: meni u oči - beli - neobično
beli i oštri zubi, nepoznato žensko lice.

"Izvinite", rekla je ona, "ali vi ste tako nadahnuto sve posmatrali - kao neki mitski bog
sedmog dana stvaranja sveta. Čini mi se da ste ubeđeni da ste i mene stvorili vi, a ne neko
drugi. Vrlo sam polaskana..."
Sve to - bez osmeha, čak bih rekao - s izvesnim poštovanjem (možda joj je poznato da
sam ja - graditelj Integrala.) Ali ne znam - u očima ili obrvama - nekakav čudno razdražujući
iks, i nikako ne mogu da ga uhvatim, da mu dam cifarski izraz.
Zbog nečega sam se zbunio i, malčice se zaplićući počeo logički da motivišem svoj
smeh. Potpuno je jasno da je taj kontrast, ta nepremostiva provalija između sadašnjeg i
ondašnjeg...
Ali zašto - nepremostiva? (Kakvi beli zubi!) Preko provalije - moguće je prebaciti
most. Ako samo zamislite: doboš, bataljoni, redovi - pa to je takođe bilo - i, prema tome...
"Pa da: jasno je!" viknula je (to je bilo zaprepašćujuće ukrštanje misli: ona je gotovo
istim mojim rečima o onome što sam zapisivao pred šetnju). Shvatate: čak misli. To je zbog
toga što niko nije 'jedan', nego 'jedan od'. Mi smo tako jednaki...
Ona:
"Uvereni ste?"
Video sam obrve u oštrom uglu izdignute prema slepoočnicama - kao oštri roščići
iksa, i opet sam se zbog nečega spleo; pogledao sam desno, levo - i...
Desno od mene - ona, tanana, oštra, tvrdoglavo gipka, kao bič, Y-330, (sad vidim njen
broj); levo - O, sasvim drukčija, sva od oblina, s dečjim prevojima na ruci; i na kraju naše
četvorke - meni nepoznati muški broj - nekako dvaput izvijen, kao slovo S. Svi smo mi bili
različiti...
Ova, desno, Y-330, uhvatila je očigledno moj zbunjeni pogled - i sa uzdahom:,
"Da... Avaj!"
U suštini ovo 'avaj' bilo je potpuno umesno. Ali ipak nešto na njenom licu ili u glasu...
Ja sam - sa neobičnom za mene oštrinom - rekao:
"Nema tu avaj. Nauka se razvija, i jasno je - ako ne danas, a ono kroz pedeset, sto
godina..."
"Čak su nosevi kod svih..."
"Da, nosevi", već sam gotovo vikao. "Ako već zavist postoji - svejedno je kakav je
razlog za... Ako je moj nos prćast, a kod drugog..."
"Što se vašeg nosa tiče, on je čak i 'klasičan', kako su u stara doba govorili. A ruke...
No, pokažite ruke! Nikako ne volim kad gledaju na moje ruke: sve u dlakama, kosmate -
kakav besmislen atavizam." Pružio sam ruku i - koliko sam mogao tuđim glasom - rekao:
"Majmunske."
Ona je pogledala na ruke, onda na lice:
"Da to je veoma interesantan spoj", odmeravala me je očima kao na vagi, i promakli su
opet na trenutak roščići u uglovima obrva.
"On je zapisan kod mene", radosno i ružičasto je otvorila usta O-90.
Da je bar ćutala - ovo je bilo potpuno izlišno. Uopšte, ova draga O... kako bih rekao...
kod nje je nepravilno sračunata brzina jezika; brzina jezika u sekundi uvek mora biti malo
manja od brzine misli u sekundi, a nikako obratno.
Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju, zvono je snažno otkucavalo 17. Lični
čas je završen. Y-330 je odlazila zajedno sa onim S-olikim muškim brojem. On ima takvo lice
koje uliva poštovanje, i sad vidim, kao da mi je čak i poznato. Negde sam ga sretao - ne mogu
sada da se setim.
Na rastanku se Y - isto onako iksovski - osmehnula.
"Navratite prekosutra u slušaonicu 112."
Slegao sam ramenima:
"Ako budem imao raspored - baš za tu slušaonicu koju ste vi spomenuli."

Ona sa nekakvom nerazumljivom uverenošću:
"Imaćete."
Na mene je ova žena delovala isto onako neprijatno, kao slučajno zalutali u jednačinu
nedeljivi iracionalni član. Ja sam želeo da makar na kratko ostanem nasamo sa ljupkom O.
Prošao sam sa njom pod ruku četiri linije bulevara. Na uglu je ona morala desno, a ja -
levo.
"Tako bih danas htela da dođem do vas da spustimo roletne. Baš danas, ovog
trenutka..." bojažljivo je O uprla u mene okrugle modrokristalne oči.
Smešna je. Šta sam joj mogao reći? Tek što je juče bila kod mene i zna isto tako dobro
kao i ja da je naš najbliži seksualni dan - prekosutra. To je prosto jedno te isto njeno
'prebacivanje misli' - kao što se dešava (ponekad štetno) prebacivanje paljenja u motoru.
Na rastanku sam dva puta... ne, biću tačan: tri puta poljubio divne, modre oči, bez
ijednog oblačka.
BELEŠKA 3.
Sako. Zid. Tablica.
Pregledao sam sve što sam juče napisao - i vidim: pisao sam nedovoljno jasno. To jest,
sve je ovo savršeno jasno za bilo koga od nas. Ali ko zna: možda ste vi, neznanci, kojima će
Integral doneti moje beleške, možda ste vi veliku knjigu civilizacije pročitali samo do one
stranice, kao i naši preci pre 900 godina. Možda vi ne znate čak ni azbuku kao što je Satna
Tablica, Lični Sati, Materinska Norma, Zeleni Zid, Dobrotvor. Smešno mi je - i istovremeno
veoma teško da govorim o svemu tome. To je isto tako kao kad bi pisac nekog, recimo, 20.
veka u svom romanu morao da objašnjava šta je to 'sako', 'stan', 'žena'. Međutim, ako je
njegov roman preveden za divljake - zar se može zamisliti bez napomena u vezi sa, 'sakoom'?
Ubeđen sam da je divljak gledao na 'sako' i mislio:
'Pa dobro, čemu ovo? Samo teret.' Meni izgleda da ćete tačno tako gledati i vi, kad
vam kažem da niko od nas posle Dvestogodišnjeg Rata nije bio iza Zelenog Zida.
Ali, dragi moji, treba ipak donekle misliti, to veoma pomaže. Jasno je jedno: sva
istorija čovečanstva, koliko znamo, jeste istorija prelaza od nomadskih formi ka sve više
ustaljenim formama. Zar ne proizilazi iz toga da je najustaljenija forma života (naša) - u isto
vreme i najsavršenija (naša). Ako su se ljudi majali po zemlji s jednog kraja na drugi, to je
samo bilo u preistorijskim vremenima, kada su postojale nacije, ratovi, trgovine, otkrivanje
raznih Amerika. Ali zbog čega, kome je sada to potrebno?
Dozvoljavam: nije se naviklo na taj ustaljeni način života bez muke i odjednom. Kad
su u vreme Dvestogodišnjeg Rata svi putevi bili razrušeni i zarasli u travu - u prvo vreme
mora da je izgledalo veoma neudobno živeti u gradovima koji su bili odsečeni jedan od
drugog zelenim prašumama. Ali šta iz toga proizilazi? Kad je čoveku otpao rep, on,
verovatno, takođe nije odmah naučio da tera muve bez repa. On je u prvo vreme nesumnjivo
tugovao za repom. A sada - možete li vi zamisliti sebe sa repom? Ili: možete li sebe da
zamislite na ulici - golog bez 'sakoa' (možda se vi još šetate u 'sakoima'). Isto tako je i ovde: ja
ne mogu da zamislim grad koji nije okružen Zelenim Zidom, ne mogu da zamislim život koji
nije obučen u cifarske odežde Tablice.
Tablica... Evo baš sad, sa zida u mojoj sobi, strogo i nežno, gledaju me u oči njene
purpurne cifre na zlatnom polju. Nehotice se sećam onoga što su drevni nazivali 'ikona' i tako
bih želeo da sastavljam pesme ili molitve (što je jedno te isto). Ah, zašto nisam pesnik, pa da
te dostojno opevam, o Tablico, srce Jedinstvene Države!
Svi smo mi (a možda i vi) još kao deca, u školi, čitali onaj najveličanstveniji od svih
spomenika drevne književnosti koji je dospeo do nas - 'Vozni red'. Ali, ako ga postavite
naporedo sa Tablicom - videćete upoređen grafit i dijamant: i jedan i drugi imaju - C,

ugljenik, ali kako je večan, prozračan, kako sija dijamant! Kome ne zastaje dah, kad s bukom
jurite po stranicama 'Voznog reda'. A Satna Tablica - svakoga od nas na javi pretvara u
čeličnog šestotočkovnog junaka velike poeme. Svakog jutra, sa šestotočkovnom tačnošću,
jednog istog časa, i jednog istog trenutka - mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom
času, jedinstvenomilionski, počinjemo posao - jedinstvenomilionski ga završavamo. I
slivajući se u jedinstvenomilionsko telo, u jednoj istoj Tablicom obrađenoj sekundi -
prinosimo kašike ustima - i u jednoj istoj sekundi izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu, u
salu Tejlorovih ekzersisa, odlazimo na spavanje...
Biću potpuno otvoren: apsolutno tačno rešenje zadatka sreće nemamo ni mi: dva puta
dnevno - od 16 do 17 i od 21 do 22 - jedinstveni moćni organizam se raspada na pojedine
ćelije - to je utvrđeno Tablicom - na Lične Sate. U to vreme ćete videti: u sobi kod jednih -
čedno spuštene roletne, drugi odmereno, po bronzanim stepenicama Marša - prelaze
bulevarom, treći su - kao ovo ja sad - za pisaćim stolom. Ali ja čvrsto verujem - neka me
nazovu idealistom i fantastom - ja verujem: pre ili posle - tek mi ćemo jednom i za te sate
pronaći mesto u opštoj formuli, jednom će svih 86.400 sekundi stajati u Satnoj Tablici.
Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada
su ljudi živeli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi
se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da
ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja
rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu;
neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć
ulicama hodalo i vozilo.
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum,
ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje - samo lagano, iz dana u dan.
Država (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju
milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina, - to je zločinački, a
smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina - to nije zločinački. Pa zar to nije smešno?
Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj,
a kod njih to nisu mogli - svi njihovi Kantovi skupa (zato što se nijedan Kant nije dosetio da
izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).
A ovo - zar nije apsurd što je država (smela je sebe da nazove državom!) mogla da
ostavi bez svake kontrole seksualni život. Ko je, kad je, i koliko je hteo... Potpuno nenaučno,
kao životinje. I kao životinje su nasumice rađali decu. Zar nije smešno: poznavati voćarstvo,
živinarstvo, ribarstvo (imamo tačne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doći do
poslednjeg stupnja te logičke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se naših Materinskih i Očinskih
Normi.
Tako je smešno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plašim se: odjednom ćete
me vi, nepoznati čitaoci, proglasiti za pakosnog šaljivca. Odjednom ćete pomisliti da prosto
hoću da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pričam krajnje budalaštine.
Ali prvo: ja nisam sposoban za šalu - u svaku šalu, kao nejavnu funkciju, ulazi laž; i
drugo: Jedinstvena Državna Nauka tvrdi da je život drevnih bio baš takav, a Jedinstvena
Državna Nauka ne može da pogreši. Pa i otkud je tad i mogla da se stvori državna logika kad
su ljudi živeli u stanju slobode, tj. kao zveri, majmuni, stado. Šta se može tražiti od njih kad se
čak i u naše vreme - odnekle sa dna, iz kosmatih dubina - još ponekad čuje divlji majmunski
eho.
Srećom - samo ponekad. Srećom - to su samo sitni kvarovi detalja: mogu se lako
opraviti, ne zaustavljajući večno, veliko kretanje čitave mašine. I da bismo izbacili iskrivljeni
zavrtanj - mi imamo veštu, tešku ruku Dobrotvora, imamo iskusno oko Čuvara...

Da, uzgred budi rečeno, sad sam se setio: onaj jučerašnji, dvaput izvijeni, kao S, - čini
mi se da sam ga video kako izlazi iz Biroa Čuvara. Sad shvatam zašto sam imao ono
instinktivno osećanje poštovanja prema njemu i nekakvu neugodnost kad je ta čudnovata Y uz
njega...
Moram priznati da je ta Y...
Zvoni za spavanje: 221/2. Do sutra.
BELEŠKA 4.
Divljak sa barometrom. Epilepsija. Kad bi.
Dosad mi je sve u životu bilo jasno (nemam uzalud, čini mi se, izvesnu posebnu
naklonost baš prema toj reči 'jasno'). A sad... Ne shvatam.
Prvo: ja sam stvarno dobio raspored da budem baš u slušaonici 112, kao što mi je ona i
rekla.
Mada je verovatnoće bilo 10000000 = 20000 (1500 - to je broj slušaonica, a 10000000
- brojeva). A drugo... Uostalom, bolje redom.
Slušaonica Ogromna, skroz-naskroz suncem osvetljena polulopta od staklenih masiva.
Kružni redovi plemenito loptastih, glatko ošišanih glava. Sa lakim zamiranjem srca obazreo
sam se unaokolo. Mislim da sam tražio: neće li sinuti negde nad plavičastim talasima unifa
ružičasti srp - ljupke usnice O. Evo nečijih neobično belih i oštrih zuba, sličnih... ne, to nije
to. Večeras će, u 21, O doći k meni - želja da je ovde vidim bila je potpuno prirodna.
Evo - zvonce. Ustali smo, otpevali Himnu Jedinstvene Države - a na podijumu
blistajući zlatnim zvučnikom i oštroumnošću fonolektor.
"Poštovani brojevi! Nedavno su arheoloži otkopali jednu knjigu iz 20. veka. U njoj
ironični autor priča o divljaku i o barometru. Divljak je primetio: svaki put kad bi se
barometar zaustavio na 'kiša' - stvarno je padala kiša. I zato što je divljak zaželeo kišu, on je
iščačkao tačno onoliko žive da bi nivo bio na 'kiša' (na ekranu - divljak u perju koji čačka
živu: smeh). Vi se smejete: ali zar vam se ne čini da je daleko više dostojan podsmeha
Evropejac iz te epohe. Isto kao i divljak, Evropejac je zaželeo 'kišu' - kišu s velikim slovom,
kišu algebarsku. Međutim, on je stajao pred barometrom kao pokisla kokoška. Divljak je bar
imao više smelosti i energije i - makar i divlje - ali logike: umeo je da utvrdi postojanje veze
između posledice i uzroka. Iščačkavši živu, umeo je da napravi prvi veliki korak na tom
velikom putu, po kome..."
I ovde (ponavljam: pišem ništa ne prikrivajući) - ovde sam na izvesno vreme postao
gotovo nepromočiv za životvorne bujice koje su lile iz mikrofona. Odjednom mi se učinilo da
sam ovamo došao uzalud (zašto 'uzalud' i zar sam mogao a da ne dođem, kad je bio dat
raspored?); učinilo mi se - sve je prazno, samo ljuštura. I ja sam s teškoćom uključio pažnju
tek onda kad je fonolektor već prešao na osnovnu temu: na našu muziku, matematičku
kompoziciju (matematičar - uzrok, muzika - posledica), na opisivanje tek pronađenog
muzikometra.
"...prosto okrećući ovu ručicu, svako će od vas da proizvede oko tri sonate na sat. A
tek sa kakvim su teškoćama to uspevali vaši preci! Oni su mogli da stvaraju samo dovodeći
sebe do napada 'nadahnuća' - nepoznata forma epilepsije. I eto vam najsmešnije ilustracije
onoga što je kod njih bilo - Skrjabinova muzika - 20. vek. Taj crni sanduk (na podijumu su
razmakli zavesu i tamo je - njihov prastari instrument) - oni su taj sanduk zvali 'rojalni' ili
'kraljevski', što još jednom samo dokazuje koliko je sva njihova muzika..."
I dalje - opet se ne sećam, vrlo verovatno, zato što... Pa da, reći ću otvoreno: zato što je
'rojalnom' sanduku prišla ona - Y-330. Verovatno sam bio prosto poražen tom njenom
neočekivanom pojavom na podijumu.

Bila je u fantastičnom kostimu drevne epohe: čvrsto pripijena crna haljina, oštro
potcrtana belina otkrivenih ramena i grudi, i ova topla senka, koja se od disanja njihala,
između... i zaslepljujuće beli, gotovo zli zubi...
Osmeh - ujed, ovamo - dole. Sela je, počela da svira nešto divlje, grčevito, šareno, kao
sav ondašnji njihov život - ni senke razumne mehaničnosti. I, naravno, oni oko mene su u
pravu: svi se smeju. Samo mali broj... ali zašto i ja - ja?
Da, epilepsija - duševna bolest - bol... Lagani, slatki bol - ujed - i kad bi bio još dublji,
još bolniji. I evo sad polako - sunce. Ne naše, ne ovo plavičasto - kristalno i ravnomerno kroz
staklene cigle - ne: divlje, sunce koje leti, koje žeže - dole sve sa sebe - sve u sitne komadiće.
Jedan što je sedeo pored mene iskosio se ulevo - na mene - i iscerio se. Zbog nečega
sam veoma jasno zapamtio: video sam - na njegovim usnama je iskočio mikroskopski
mehurić od pljuvačke i prsnuo. Ovaj me je mehurić otreznio. Ja sam - ponovo ja.
Kao i svi - čuo sam samo besmisleno, užurbano tandrkanje žica. Smejao sam se. Bilo
mi je lako i jednostavno. Talentovani fonolektor nam je suviše živo predstavio tu divlju epohu
- to je sve.
S kakvim sam uživanjem posle toga slušao našu sadašnju muziku. (Ona je bila
izvedena na kraju - radi kontrasta.) - Kristalne hromatske skale beskonačnih redova koje su se
spajale i razilazile - i akordi koji sumiraju Tejlorove i Maklorenove formule; čitave tone teški,
glomazni kvadrati nad Pitagorinim trouglom; tužne melodije umirućeg talasastog kretanja;
snažni taktovi koji su smenjivali, Fraunhoferove linije u pauzama - spektralna analiza
planeta... Kakva veličanstvenost! Kakva nepokolebljiva zakonitost! I kako je jadna
samovoljna, ničim osim divlje fantazije - neograničavana muzika drevnih...
Kao i obično, u simetričnim redovima po četvoro, izlazili su iz slušaonice svi na široka
vrata. Mimo mene je promakla poznata dvostruko izvijena figura; ja sam se s poštovanjem
poklonio.
Kroz jedan sat treba da dođe ljupka O. Osećao sam se prijatno i korisno uzbuđen. Kod
kuće - brže u kancelariju, tutnuo sam dežurnom svoj ružičasti bon i dobio sam potvrdu na
pravo roletni. To pravo mi imamo - samo za seksualne dane. A inače, među našim prozračnim
kao satkanim od svetlucavog vazduha zidovima - mi živimo uvek na videlu, večito umivani
svetlošću. Mi nemamo gde da se krijemo jedan od drugog. A osim toga to olakšava teški i
uzvišeni rad Čuvara. Inače, šta li bi se sve moglo desiti. Možda su baš čudnovata, neprozirna
boravišta drevnih ljudi i stvorila tu njihovu žalosnu ćelijsku psihologiju. 'Moja (sic!) kuća -
moja tvrđava' - kako su samo mogli to da smisle!
U 22 sam spustio roletne - i tog istog trenutka ušla je malo zadihana O. Pružila mi je
svoja ružičasta ustašca - i ružičasti bon. Ja sam otkinuo talon - i nikako nisam mogao da se
otrgnem od ružičastih usana sve do poslednjeg trenutka - do 22.15.
Onda sam joj pokazao svoje 'beleške' i govorio - čini mi se vrlo dobro - o lepoti
kvadrata, kocke, prave linije. Ona je tako očaravajuće ružičasto slušala - i odjednom iz modrih
očiju suza, druga, treća - pravo na otvorenu stranicu (str. 7). Mastilo se razlilo. Eto, moraću da
prepisujem.
"Dragi D, kad biste samo vi - kad biste vi..."
Ma šta 'kad bi'? Šta to 'kad bi'? Opet njena stara pesma: dete. Ili, možda, nešto novo -
što se tiče... tiče one? Mada ovde kao da... Ne, to bi već bilo suviše besmisleno.
BELEŠKA 5.
Kvadrat. Gospodari sveta. Prijatno-korisna funkcija.
Opet to nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati čitaoče, ja razgovaram kao da ste vi...
Recimo, moj stari drug, R-13, pesnik, crnačkih usana; uostalom njega svi poznaju. A

međutim, vi ste - na Mesecu, na Veneri, na Marsu, na Merkuru - ko bi vas znao, gde ste i ko
ste.
Evo šta: zamislite - kvadrat, živ, divan kvadrat. I on treba da ispriča, o sebi, o svom
životu. Shvatate - kvadratu bi najmanje palo na pamet da priča kako su mu sva četiri ugla
ravna: on to prosto ne vidi - toliko je to za njega obično, svakodnevno. Eto, i ja sam čitavo
vreme u tom kvadratnom položaju. Eto, na primer, ružičasti taloni i sve što je u vezi sa njima:
za mene je to - jednakost četiri ugla, ali za vas je to, možda, malo složenije nego Njutnov
binom.
Dakle tako. Neko je od drevnih mudraca, razume se slučajno, rekao pametnu stvar:
"Ljubav i glad vladaju svetom." Ergo: da bi se zavladalo svetom - čovek mora da ovlada
gospodarima sveta. Naši preci su po skupu cenu pokorili, najzad, Glad: ja govorim o Velikom
Dvestogodišnjem Ratu - o ratu grada i sela. Verovatno su se, iz religioznih predrasuda, divlji
hrišćani tvrdoglavo držali svoga 'hleba'. Ova reč se kod nas sačuvala samo u obliku poetske
metafore; hemijski sastav ove materije nije nam poznat. Ali 35. godine pre osnivanja
Jedinstvene Države - bila je pronađena naša sadašnja naftana hrana. Istina, ostalo je u životu
samo 0,2 stanovništva zemaljske kugle. Ali zato - očišćeno od hiljadugodišnje prljavštine -
kako je tek sad zemljino lice postalo blistavo! I zbog toga su tih nula celih i dva deseta -
okusili blaženstvo u dvorcima Jedinstvene Države.
Ali, zar jedno nije jasno: blaženstvo i zavist - to su brojitelj i imenitelj razlomka koji
se zove sreća. I kakvog bi smisla imale sve bezbrojne žrtve Dvestogidišnjeg Rata, kad bi u
našem životu, ipak ostao još neki povod za zavist. A on je ostao zato što su ostali nosevi
'prćasti' i 'klasični' (naš ondašnji razgovor za vreme šetnje) - zato što su ljubav jednih tražili
mnogi, a, drugih - niko. Prirodno što je Jedinstvena Država, potčinivši Glad (algebarski =
sumi materijalnih dobara) prešla u ofanzivu protiv drugog gospodara sveta - protiv Ljubavi.
Najzad je i ova stihija takođe bila pobedena, tj. organizovana, matematizirana, i otprilike pre
300 godina bio je proglašen naš istorijski Lex sexualis: 'svaki broj ima pravo - kao na
seksualni proizvod - na svaki broj.'
E, a dalje - to je već tehnika. Brižljivo vas ispituju u laboratorijama Seksualnog Biroa,
tačno određuju sadržaj polnih hormona u krvi - i izrađuju za vas odgovarajuću Tabelu
seksualnih dana. Onda vi podnosite prijavu da u svoje dane želite da se koristite tim i tim
brojem (ili tim i tim brojevima) i dobijate odgovarajući blok sa bonovima (ružičastim). To je
sve.
Jasno je: povoda za zavist - nema više nikakvih, i imenitelj razlomka sreće sveden je
na nulu - razlomak se pretvara u divnu beskonačnost. I baš ono što je za drevne ljude
predstavljalo izvor bezbrojnih najglupljih tragedija - mi smo doveli do harmonične, prijatnokorisne
funkcije organizma, isto onako kao što su san, fizički rad, uzimanje hrane, defekacija i
drugo. Iz ovoga vidite kako velika snaga logike čisti sve čega se dotakne. Oh, kad biste i vi,
nepoznati, spoznali tu božanstvenu snagu, kad biste i vi naučili da je sledite do kraja.
...Čudno: pisao sam danas o najvećim vrhovima u ljudskoj istoriji, sve vreme sam
disao najčistiji planinski vazduh misli, - a unutar je nekako oblačno, paučinasto, i ukršten je
nekakav četvorošapi iks. Ili su to moje šape - i sve je to zbog toga što su mi dugo stajale pred
očima - moje kosmate šape. Ne volim da govorim o njima: to je trag divlje epohe. Zar je u
meni stvarno...
Hteo sam da precrtam sve ovo - zato što to prelazi granice konspekta. Ali sam onda
odlučio: neću precrtati. Neka moje beleške - kao najfiniji seizmograf - pokažu krivulju čak i
najbeznačajnijih moždanih kolebanja: ponekad baš takva kolebanja služe kao vesnik...
A ovo je već apsurd, to bi već stvarno trebalo precrtati: mi smo sve stihije doveli u
korito - nikakvih katastrofa ne može biti.
Meni je sad potpuno jasno: čudnovato osećanje u meni - ono je baš od onog istog mog
kvadratnog položaja o kome sam govorio na početku. I nije u meni iks (to ne može biti) -

nego se prosto bojim da će neki iks ostati u vama, nepoznati moji čitaoci. Ali verujem da
nećete suviše strogo suditi o meni. Verujem - razumećete da mi je tako teško da pišem, kao
što nikad nijednom autoru u toku čitave ljudske istorije nije bilo: jedni su pisali za
savremenike, drugi - za potomke, ali niko nikada nije pisao za pretke ili za bića slična
njihovim divljim, dalekim precima...
BELEŠKA 6.
Slučaj. Prokleto 'jasno'. 24 časa.
Ponavljam: stavio sam sebi u dužnost da pišem ne prikrivajući ništa. Zato, ma koliko
to bilo tužno, moram ovde da primetim, da očigledno, čak i kod nas, proces stvrdnjavanja,
kristalizacije života još nije završen, do ideala ima - još nekoliko stupnjeva. Ideal je (to je
jasno) - onde gde se ništa više ne dešava, a kod nas... Evo ako hoćete: u Državnim Novinama
danas čitam da će se kroz dva dana na trgu Kocke održati praznik Pravosuđa. Mora da je opet
neki broj narušio hod velike Državne Mašine, pa se opet desilo nešto nepredviđeno,
neproračunato.
A osim toga - nešto se sa mnom desilo. Istina, to je bilo za vreme Ličnog Časa, tj. u
toku vremena koje je specijalno određeno za nepredviđene situacije, ali ipak...
Oko 16 (tačnije u deset do 16) bio sam kod kuće. Odjednom - telefon:
"D-503?" ženski glas.
"Da."
"Da li ste slobodni?"
"Da."
"To sam ja, Y-330. Odmah ću doći do vas i otići ćemo u Drevnu Kuću. Slažete li se?"
Y-330... Ova Y me razdražuje, odbija - skoro plaši. Ali baš zbog toga sam ja i rekao:
da.
Kroz 5 minuta smo već bili na aeru. Modra majska majolika neba - i lagano sunce - na
svome zlatnom aeru zuji za nama, ne prestižući nas i ne zaostajući. Ali tamo, napred, belasa
se kao bela na oku oblak, besmislen, bucmast - kao obrazi starinskog 'kupidona' - i to kao da
smeta. Prednji prozorčić je otvoren, vetar, usne se suše - hteo ne hteo sve vreme ih oblizuješ i
sve vreme misliš na usne.
Evo, već se izdaleka vide mutnozelene mrlje - tamo, iza Zida. Zatim lagano, spontano
obamiranje srca - naniže, naniže, naniže - kao sa strme planine - i mi smo kod Drevne Kuće.
Sva je ta čunovata, krhka, slepa građevina odevena unaokolo u staklenu ljusku: inače
bi se ona, naravno, odavno srušila. Kod staklenih vrata - starica, sva naborana - a naročito
usta: samo bore, borice, usne su se već uvukle unutra, usta su nekako zarasla - i bilo je
potpuno neverovatno da će ona progovoriti. A ipak je - progovorila.
"Dakle, dragi, došli ste da pogledate moju kućicu?" i bore su se zasijale (tj., verovatno
su se zrakasto namestile, što je i stvorilo utisak 'zasijale').
"Da, bakice, opet sam se zaželela", rekla joj je Y.
Borice su sijale:
"Sunce, veliš, a? Šta, šta? Ah đavolice, ah đavolice! Zna-am, znam! Pa dobro: idite
sami, a ja ću ovde, na suncu..."
Hm... Verovatno je moja saputnica - ovde čest gost. Hteo bih nešto sa sebe da stresem
- smeta mi: verovatno, ona ista nametljiva vizuelna slika: oblak na glatkoj modroj majolici.
Kad smo se peli po širokom, tamnom stepeništu, Y je rekla:
"Volim ja ovu staricu."
"Zašto?"
"Ne znam. Možda - zbog njenih usta. A možda - ni zbog čega. Prosto onako."

Slegao sam ramenima. Ona produži - jedva se osmehujući, a možda se čak i nije
osmehivala:
"Osećam se veoma kriva. Jasno je da ne može biti: 'prosto onako - ljubav', nego 'zbog
toga je ljubav'. Sve stihije moraju biti..."
"Jasno..." počeo sam ja - odmah sam uhvatio samog sebe na toj reči i krišom pogledao
na Y: da li je primetila ili ne?
Ona je gledala nekud naniže; oči su joj bile oborene - kao roletne.
Sećam se: uveče, oko 22 časa prolaziš bulevarom, i među jasno osvetljenim
prozračnim ćelijama - tamne ćelije sa spuštenim roletnama, a tamo, iza roletni - Šta se dešava
kod nje, iza roletni? Zašto je danas telefonirala, a i čemu sve ovo?
Otvorio sam teška, škripava, neprovidna vrata - i mi smo u mračnoj, neurednoj
prostoriji (oni su to nazivali 'stan'). Onaj, veoma čudni, 'kraljevski' muzički instrumenat - i
divlja neorganizovana, suluda - kao ondašnja muzika - šarolikost boja i oblika. Bela površina
- gore; tamnomodri zidovi; crveni, zeleni, narandžasti povezi drevnih knjiga; žuti mesing -
svećnjaci, statua Bude; epilepsijom izvitoperene linije nameštaja koje se ne uklapaju ni u
kakve jednačine.
Teško sam podnosio taj haos. Ali moja je saputnica imala, očigledno, snažniji
organizam.
"To je moj najomiljeniji..." i odjednom kao da se trgla - ujed-osmeh, beli oštri zubi.
"Tačnije: najbesmisleniji od svih njihovih 'stanova'."
"Ili, još tačnije: država", popravio sam je ja. "Hiljade mikroskopskih, večito zavađenih
država, nemilosrdnih, kao..."
"Pa da, jasno..." očigledno je vrlo ozbiljno rekla Y.
Prošli smo kroz sobu gde su stajali mali, dečji krevetići (deca su u toj eposi takođe bila
privatna svojina). I ponovo - sobe, svetlucanje ogledala, sumorni ormani, nepodnošljivo šareni
divani, ogromni 'kamin', veliki krevet od mahagonija. Naše sadašnje - divno, prozračno,
večno - staklo bilo je samo u obliku bednih, krhkih kvadratića-prozorčića.
"I kad se pomisli: ovde su 'prosto onako voleli', sagorevali, mučili se..." (opet spuštena
roletna očiju). "Kakav besmislen, neproračunat gubitak ljudske energije, zar ne?"
Govorila je nekako iz mene, govorila je moje misli. A u njenom osmehu je za sve
vreme bio onaj razdražujući iks. Tamo, iza roletni, nešto se u njoj dešavalo - samo ne znam
šta - što me je izvodilo iz strpljenja; hteo sam da se prepirem s njom, da vičem na nju (baš
tako), a morao sam da se slažem - nemoguće je bilo ne složiti se.
I evo - zaustavili smo se pred ogledalom. U tom trenutku - video sam samo njene oči.
Sinula mi je ideja: pa čovek je udešen isto tako ludo, kao i ovi besmisleni 'stanovi' - Ijudske
glave su neprovidne, i samo majušni prozori unutra - oči. Kao da se dosetila - okrenula se.
'Dobro - evo mojih očiju. Dakle?' (Ovo, naravno, ćuteći).
Preda mnom - dva jezivo mračna prozora, i unutra tako neznani, tuđ život. Video sam
samo vatru - tamo gori nekakav naročit 'kamin' - i nekakve figure, nalik...
To je, svakako, bilo prirodno: video sam tamo sebe odraženog. Ali je bilo neprirodno i
nije ličilo na mene ovo očigledno, to je bilo mučno dejstvo situacije) - tačno sam osetio strah,
osetio sam se uhvaćen, smešten u taj ludi kavez, osetio sam da me je zahvatio divlji vihor
drevnog života.
"Znate šta", rekla je Y, "izađite na trenutak u susednu sobu." Njen se glas čuo odande,
iznutra, iza tamnih prozora očiju, tamo gde je buktao kamin.
Izašao sam, seo. Sa police na zidu, pravo meni u lice, jedva se primetno osmehivala
prćasta asimetrična fizionomija nekog drevnog pesnika (izgleda, Puškina). Zašto sedim ovde -
i pokorno podnosim taj osmeh, i čemu sve ovo: zašto sam ja ovde - zbog čega ovo besmisleno
stanje? Ova žena što draži, što odbija, ova čudna igra...