First topic message reminder :

BELEŠKA 1.
Proglas. Najmudrija linija. Poema.
Ja prosto prepisujem - reč po reč - ono što je danas izašlo u Državnim Novinama:
"Kroz 120 dana završiće se izgradnja Integrala. Blizu je veliki, istorijski trenutak, kada
će se prvi Integral vinuti u kosmičke prostore. Pre hiljadu godina vaši herojski preci pokorili
su vlašću Jedinstvene Države čitavu zemaljsku kuglu. Vama predstoji još slavniji podvig: da
staklenim, električnim, ognjenim Integralom integrirate beskonačnu jednačinu vasione. Vama
predstoji da blagotvornom jarmu razuma potčinite nepoznata bića koja naseljavaju druge
planete - i koja su možda još u divljem stanju slobode. Ako ona ne shvate da im mi nosimo
matematički besprekornu sreću, naša je obaveza da ih primoramo da budu srećni. Ali pre
oružja - oprobaćemo reč.
U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedinstvene Države:
Svako ko može obavezan je da sastavlja traktate, poeme, manifeste, ode ili druge
sastave o lepoti i veličini Jedinstvene Države.
To će biti prvi teret koji će poneti Integral."
"Živela Jedinstvena Država, živeli brojevi, živeo Dobrotvor!"
Ja ovo pišem - i osećam: gore mi obrazi. Da: integrirati grandioznu vasionsku
jednačinu. Da: ispraviti divlju krivulju, ispraviti je po tangenti - asimptoti - po pravoj. Jer je
linija Jedinstvene Države - prava. Velika, božanstvena, tačna, mudra prava, najmudrija od
svih linija...
Ja, D-503, graditelj Integrala - ja sam samo jedan od matematičara Jedinstvene
Države. Moje pero, naviknuto na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa i rima. Ja ću
samo pokušati da zabeležim ono što vidim, što mislim - tačnije, što mi mislimo (baš tako: mi i
neka to 'Mi' bude naslov svih mojih beležaka). Jer to će biti diferencijaini količnik našeg
života, matematički savršenog života Jedinstvene Države, a ako je tako, zar to neće biti samo
po sebi, mimo moje volje, poema? Biće - verujem i znam.
Pišem ovo i osećam: gore mi obrazi. Verovatno, ovo liči na ono što oseća žena kada
prvi put u sebi čuje puls novog - još majušnog, slepog čovečića. To sam ja i istovremeno -
nisam ja. I niz dugih meseci moraće ga hraniti svojim sokom, svojom krvlju, a onda - s bolom
da ga otkine od sebe i položi pred noge Jedinstvene Države.
Ali ja sam spreman, onako kao svaki, - ili skoro kao svaki od nas. Ja sam spreman.

kakva je nekad živela: malena - kvakica-bakica, nešto kao ona - u Drevnoj Kući.
Drevna Kuća... i sve odjednom - kao iz fontane - odozdo, i ja iz sve snage moram da
zašrafim sebe, da krikom ne bih preplavio čitavu slušaonicu. Mekane, maljave reči - kroz
mene, i od svega ostaje samo jedno: nešto - o deci, o dečarstvu. Ja sam kao fotografska ploča:
sve utiskujem u sebe s nekakvom tuđom, stranom, besmislenom tačnošću: zlatan srp -
svetlosni odsjaj na zvučniku; pod njim - dete, živa ilustracija - zavlači se u srce; u usta je
gurnut skup mikroskopske unife; čvrsto stisnuta pesnica, palac vrlo mali - savijen unutra -
lagana, bucmasta senka - borica na nadlanici. Kao fotografska ploča - otiskujem: evo sad je
gola noga - pretegla preko ivice, ružičasta lepeza prstiju ide u vazduh - evo sad, sad će i pod...
I - ženski krik, na podijumu je zavitlala prozračnim krilima unifa, prihvatila dete -
usnama - u bucmastu boricu na nadlanici, pomerila ga na sredinu stola, silazi sa podijuma. U
meni se otiskuje: ružičasti - roščićima naniže - polumesec usta, naliveni do kraja modri
tanjirići - oči. To je - O. I ja, kao pri čitanju kakve logične formule - odjedanput osećam
neminovnost, zakonitost tog ništavnog slučaja.
Ona je sela nešto malo iza mene ulevo. Okrenuo sam se; ona je poslušno podigla oči
od stola sa detetom - očima - na mene, u mene, i opet: ona, ja i sto na podijumu - tri tačke, i
kroz te tačke su provučene linije, projekcije nekakvih neminovnih, još nevidljivih događaja.
Kući - po zelenoj, sumračnoj ulici, već okatoj od sijalica. Čujem: sav otkucavam - kao
sat. I kazaljke će u meni - sad prekoračiti preko nekakve cifre, i učiniću tako nešto što se više
neće moći povratiti. Njoj je potrebno da neko tamo misli: ona je kod mene. A meni je
potrebna ona i šta me se tiče njeno 'potrebno'. Ja neću da budem tuđa roletna - neću i gotovo.
Pozadi - poznati, šljapavi, kao po barama hod. Više se ne osvrćem, znam: S. Ići će za
mnom do samih vrata - a onda, sigurno, stajaće dole, na trotoaru, i svrdlima će se ušrafljivati
gore, u moju sobu - dok tamo ne padnu roletne, skrivajući nečiji zločin...
On, Anđeo-čuvar, stavio je tačku na jotu. Odlučio sam: ne. Tako sam odlučio.
Kad sam se popeo u sobu i okrenuo prekidač - nisam poverovao svojim očima: pored
mog stola stajala je O. Ili, tačnije - visila: tako visi prazna svučena haljina - pod haljinom na
njoj kao da nije bilo nijedne opruge, bez opruga su bile ruke, noge, bez opruga je - viseći glas.
"Ja - o mom pismu. Da li ste ga dobili? Da? Meni, je potrebno da znam odgovor - još
koliko danas."
Slegao sam ramenima. Sa nasladom - kao da je ona za sve bila kriva - gledao sam
njene modre oči, prepunjene do ivica - odugovlačio sam sa odgovorom. I sa nasladom,
zabadajući u nju reč po reč, rekao sam:
"Odgovor? Pa dobro... U pravu ste. Nesumnjivo."
"Tako dakle... (osmehom je prikrivena sićana drhtavica, ali je ja vidim). E, vrlo dobro!
Odmah - odmah ću otići."
I visila je nad stolom. Opuštene oči, noge, ruke. Još na stolu leži zgužvani ružičasti
bon one. Brzo sam otvorio ovaj svoj rukopis - 'MI' - njegovim stranicama pokrio bon (možda
više od samog sebe, nego od O).
"Eto - sve vreme pišem. Već sam na 170. stranici... Ispada nešto neočekivano..."
Glas - senka glasa:
"A sećate li se... ja sam vam onda na sedmoj stranici... Ja sam vam onda kanula - i
vi..."
Modri tanjirići - preko ivica nečujne, ubrzane kapi - niz obraze, ubrzane preko ivica -
reči:
"Ja ne mogu, odmah ću otići... ja nikada više, i neka tako bude. Ali samo hoću - ja
moram od vas dete - ostavite mi dete i otići ću, otići ću!"
Vidim: ona sva pod unifom drhti i osećam: i ja ću odmah... Zabacio sam ruke unazad, osmehnuo se:

"Šta? Prohtela vam se Mašina Dobrotvora?"
I na mene - kao bujica preko brane - reči:
"Neka! Ali ja ću osetiti - osetiću ga u sebi. Makar nekoliko dana... Da vidim - samo
jednom da vidim boricu na njemu evo ovde - kao tamo - kao na stolu. Jedan dan!"
Tri tačke: ona, ja - i tamo na stolu mala pesnica sa bucmastom boricom.
Jednom, još kao dete, sećam se, poveli su nas na akumulatorski toranj. Na najvišoj
stanici nagao sam se preko staklene ograde, dole - tačke-ljudi i sladak otkucaj srca: 'A šta bi
bilo kad bih?' Onda sam se još čvršće uhvatio za ogradu; sada sam - skočio dole.
"Znači, vi hoćete? Potpuno svesni da..."
Zatvorene - kao da je direktno lice prema suncu - oči. Mokri blistav osmeh.
"Da, da! Hoću!"
Dohvatio sam ispod rukopisa ružičasti bon - one - i potrčao naniže, kod dežurne. O me
je zgrabila za ruku, nešto je viknula, ali šta - shvatio sam tek kad sam se vratio.
Sedela je na ivici postelje, ruku čvrsto stisnutih između kolena.
"To je... to je njen bon?"
"Zar nije svejedno. Pa šta ako je njen, jeste." Nešto je krcnulo. Najpre će biti - da se O
prosto pomakla. Sedela je, ruke između kolena, ćutala.
"Pa? Brže..." grubo sam joj stegao ruku i crvene pege (sutra - modrice) pojavile su se
na nadlanici, tamo - gde je bucmasta dečija borica.
To je poslednje. Onda - okrenut je prekidač, misli se gase, tama, iskre - i ja preko
ograde dole...
BELEŠKA 20.
Pražnjenje. Materijal ideja. Nulta stena.
Pražnjenje je najpogodnija definicija. Sad vidim da je to bilo baš kao električno
pražnjenje. Puls mojih poslednjih dana postajao je sve suvlji, sve češći, sve napregnutiji -
polovi su sve bliže - suho pucketanje - još milimetar: eksplozija, onda - tišina.
Sada je u meni sve vrlo tiho i prazno - kao u kući kad svi odu i ležiš sam, bolestan, i
tako jasno čuješ, razgovetno, metalno, otkucaje misli.
Možda me je ovo 'pražnjenje' izlečilo, najzad, od moje mučne 'duše' - i ja sam ponovo
postao kao svi mi. Sad bar bez ikakvog bola u mislima vidim O na stepenicama Kocke, vidim
je u Gasnom Zvonu. A ako tamo, u Operacionom, ona izgovori moje ime - neka: u
poslednjem trenutku ću pobožno i zahvalno celivati pravosudnu ruku Dobrotvora. Ja imam u
odnosu prema Jedinstvenoj Državi ovo pravo - da primim kaznu, i to pravo neću prepustiti
nikome. Niko od nas, brojeva, ne treba, ne sme da se odrekne tog svoga jedinog - i utoliko
dragocenijeg - prava.
...Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli; nepoznati aero me nosi u modre
visine mojih voljenih apstrakcija. I vidim kako ovde - u najčistijem, razređenom vazduhu - s
laganom lupnjavom, kao pneumatični točak, puca moje umovanje o 'aktivnom pravu'. I jasno
vidim da je to samo zaostatak besmislene predrasude drevnih ljudi - njihove ideje o 'pravu'.
Ima glinenih ideja - a ima ideja koje su zauvek izvajane od zlata ili našeg dragocenog
stakla. I da bi se odredio materijal ideje, na nju treba samo kanuti kiselinu snažnog dejstva.
Jednu od takvih kiselina znali su i drevni ljudi: reductio ad finem. Izgleda da se to kod njih
nazivalo tako; međutim, oni su se bojali tog otrova, pretpostavljali su da vide makar kakvo
nebo, makar i glineno, makar i sićušno, ali samo da nije ono modro ništavilo. A mi smo, hvala
Dobrotvoru - odrasli, i igračke nam nisu potrebne.
Dakle - ako se kane na ideju 'prava'. Čak i kod drevnih ljudi - najodrasliji su znali:
izvor prava je sila, pravo je - funkcija sile. I evo dva tasa na terazijama: na jednome je gram,
na drugome - tona; na jednome je - 'ja', na drugome - 'Mi', Jedinstvena Država. Zar nije jasno:

da je potpuno jedno te isto misliti da 'ja' može imati izvesnih 'prava' u odnosu na Državu, i
misliti da gram može da uravnoteži tonu. Odatle - raspodela: toni - prava, gramu - obaveze; i
eto prirodan put od ništavila ka veličini: zaboraviti da si gram i osetiti sebe milionitim delom
tone...
Vi, kršni, rumeni venerovci, vi, dimljeni, kao kovači, uranovci - u svojoj mudroj tišini
čujem vaše roptanje. Ali shvatite: sve je veliko jednostavno; shvatite: postojana su i večna
samo četiri aritmetička pravila. I velik je, postojan i ostaće večan - samo moral sagrađen na
četiri pravila. To je poslednja mudrost, to je poslednji vrh one piramide na koju su se ljudi -
crveni od znoja, protiveći se i krkljajući - vekovima pentrali. I sa tog vrha - tamo, na dnu, gde
kao ništavni crvi još ponešto gamiže što se u nama sačuvalo od divljine predaka - sa tog vrha
jednaki su: i nezakoniti majka - O, i ubica, i onaj bezumnik koji se drznuo da se stihovima
baci na Jedinstvenu Državu; i za sve njih je jednak sud: prevremena smrt. To je ono
najbožanstvenije pravosuđe o kome su maštali ljudi iz kamenih kuća, osvetljeni ružičastim,
naivnim zracima jutra istorije: njihov 'Bog' je huljenje Svete Crkve - isto tako kažnjavao kao i
ubistvo.
Vi, uranovci, surovi i crni kao drevni Španci, koji su mudro umeli da spaljuju na
lomačama - vi ćutite, čini mi se, vi ste sa mnom. Ali ja čujem: ružičasti venerovci - tamo
nešto o torturi, ubijanju, o povratku na varvarska vremena. Dragi moji, žao mi vas je - vi niste
sposobni da mislite filozofski i matematički.
Istorija čovečanstva kreće se u krugovima naviše - kao aero. Krugovi su različiti -
zlatni, krvavi, ali su svi podjednako podeljeni na 360 stepeni. I od nule - napred; 10, 20, 200,
360 stepeni - opet nula. Da, mi smo se vratili na nulu, da. Ali za moj matematički um je jasno:
nula je - sasvim druga, nova. Mi smo pošli od nule udesno - a vratili smo se nuli s leva i zbog
toga: umesto plus nula - kod nas je minus nula. Shvatate?
Ova Nula mi izgleda kao nekakva ćutljiva, golema, uzana stena, oštra kao nož. U
svirepoj, rutavoj tmini, pritajivši disanje, otisnuli smo se od crne, noćne strane Nulte Stene.
Vekovima smo mi, Kolumbi, plovili, plovili, obišli smo svu zemlju unaokolo, i, najzad, ura!
Počasna salva - i svi na katarke: pred nama je - drugi, dotle nepoznati bok Nulte Stene, ozaren
polarnom svetlošću Jedinstvene Države, plava santa, dugine, sunčeve iskre - stotine sunaca,
milijarde duga...
Ništa zato što smo samo debljinom noža odvojeni od druge, crne strane Nulte Stene.
Nož je - najčvršće, najbesmrtnije, najgenijalnije od svega što je čovek stvorio. Nož je bio -
giljotina, nož je - univerzalni način rešavanja svih zagonetnih čvorova, i po oštrici noža vodi
po pravilu put paradoksa - jedini dostojni put neustrašivog uma...
BELEŠKA 21.
Autorski dug. Led se nadima. Najteža ljubav.
Juče je bio njen dan, a ona - opet nije došla, i opet od nje - nerazumljiva beleška koja
ništa ne objašnjava. Ali ja sam miran, potpuno miran. Ako ipak postupam onako kao što je
izdiktirano u ceduljici, ako ipak odnosim dežurnom njen bon i onda, spustivši roletne, sedim u
svojoj sobi sam - onda je jasno da to nije zato što nisam imao snage da se oduprem njenim
željama. Smešno! Svakako da nije. Prosto odvojen roletnama od svih flastersko-lekovitih
osmeha, mogu spokojno da pišem evo baš ove stranice, to je kao prvo. I drugo: u njoj, u Y,
plašim se da izgubim, možda, jedini ključ za rešavanje svih nepoznatih (istorija sa ormanom,
moja privremena smrt i tako dalje). A da ih rešim - osećam se sada obaveznim, prosto i kao
autor ovih beležaka, da i ne govorimo o tome da je nepoznato organski neprijatelj čoveku, i
homo sapiens je tek onda čovek u pravom smislu te reči kad u njegovoj gramatici uopšte nema znakova pitanja, nego samo uzvika, zapeta i tačaka.