Pošto ja obožavam mačke, evo nešto o njima

•Felinologija je rezultat velike ljubavi prema rasnim mačkama. Važnu
ulogu u njenom razvoju i unapređenju su odigrali amerikanci, englezi,
francuzi i nijemci. Prva izložba mačaka održana je 1871 godine u Crystal
Palace u Londonu i od tada se izložbe redovito održavaju diljem
svijeta.

Ne smije se zaboraviti trnoviti put kroz koji je
prolazila felinologija, generacije ljubitelja i uzgajivača mačaka. Ni
svjetski ratovi, ni znanstvene poteškoće nisu ih obeshrabljivali, iako
su mnogo puta morali krenuti iz početka. Danas kad prisustvujemo
izložbama gdje trijumfira ljepota mačke, zaključujemo da se njihov trud
isplatio i na najljepši im se način odalo priznanje i zahvala.
Rad se
nastavlja, stvaraju se nove pasmine, a nove generacije felinologa sa
istom strasti kao i njihovi prethodnici daju svoj doprinos daljnjem
razvoju tog lijepog, ali i ozbiljnog hobija, koji se temelji na ljubavi i
poštovanju mačje ljepote.

Stvoriti novu mačju pasminu, odnosno
varijantu je težak zadatak koji zahtijeva veliko znanje, iskustvo,
vrijeme i ljubav. Mačke karakterizira njihova morfološka sličnost, pa
stoga svako mijenjanje njihovog izgleda je vrlo ograničeno i prvenstveno
se odnosi na krzno i boju očiju koja je uvijek u skladu sa bojom krzna.
Do interesantnih promjena, odnosno mutacija može doći slučajno, igrom
prirode ili namjernim, planiranim križanjem. Kako bi se ta pojava
fiksirala i učinila nasljednom potreban je zajednički rad uzgajivača,
genetičara i veterinara.
Selekcijom i strogim pravilima, osim estetike, važno je stvoriti snažne, otporne i zdrave mačke.

Mačke


Ako imate mačku verovatno već znate da ona poseduje
neke neverovatne osobine. Čak i ukoliko mačku nikada niste imali
pročitajte ove zanimljive detalje vezane za najpopularnije kućne
ljubimce na svetu.

Fiziologija i ponašanje

Raspoloženje
mačke ima skoro podjednak uticaj na veličinu njenih zenica kao i
količina svetla. Uznemirena ili uplašena mačka imaće širom otvorene
zenice dok će recimo ljuta mačka imati sužene zenice.

Slušni
"aparat" mačke je toliko razvijen da ona može razlikovati dva identična
zvučna izvora razmaknuta 0.5m na udaljenosti od čak 20 metara! Uho mačke
sastoji se od čak 30 mišića [ljudi imaju 6] koji kontrolišu pokrete
spoljnjeg uha i koji ga mogu rotirati za 180 stepeni. Mačka tako može
čuti zvuk iz svih pravaca bez pomeranja glave.

Neobični zvuci i
škljocanje vilice mačke koja kroz prozor gleda u pticu ili insekta samo
predstavljaju instinktivno ponašanje lovca mesoždera koji plen ubija
jakim ugrizima.

Brkovi mačkama služe najpre kako bi ocenile da li
se mogu provući kroz određeni otvor. Kako nemaju većih [od lobanje]
pojedinačnih kostiju u svom telu otvor kroz koji mački prolazi glava je
dovoljan i da kroz njega prođe celo njeno telo.

Mačke nemaju
znojnih žlezda što objašnjava znatno slabiji miris njihovih tela [u
poređenju sa npr. psima]. Ova činjenica ih, međutim, čini relativno
osetljivim na visoke temperature.

Mački je u lošim svetlosnim
uslovima potrebno 6 puta manje svetla [u odnosu na čoveka] kako bi jasno
videla. Tome doprinosi i posebna membrana Tapetum Lucidum, koja se
nalazi na obodu rožnjače i koja ima reflektivnu površinu. Ona još jednom
odbija primljenu svetlost ka zenici i na taj način povećava `upijenu
količinu svetlosti. Odbljesak zelenkaste boje koji se može videti na
fotografijama mačaka i pasa koje su snimljene uz korišćenje blica
predstavlja refleksiju ove opne.


Osim u nosu, mačka poseduje
još jedno čulo mirisa u vidu Jakobsonovog organa. Radi se o hemijski
osetljivim nervnim završecima koji se nalaze u gornjem delu usne duplje.
Najrazvijeniji Jakobsonov organ nalazi se kod zmija koje izbacujući i
uvlačeći vlažan jezik prenose i molekule mirisa do osetljivih nervnih
završetaka.

Kada pije tečnost mačji jezik je u usnu šuljinu unosi sa svoje donje strane, za razliku od recimo psećeg jezika.

Kao i ljudi, sve mačke se dele na levake i dešnjake.

Od svih životinja na Planeti samo žirafe, kamile i mačke hodaju istovremeno levim pa desnim nogama.

Mačka vrlo retko mjauče u komunikaciji sa drugom mačkom. Ovaj način oglašavanja mačke koriste samo sa ljudima.

Doskorašnje
verovanje da mačke nisu u stanju da razlikuju boje je opovrgnuto u
najnovijim istraživanjima. Mačke mogu razlikovati plavu, zelenu i crvenu
boju.

Mužjak domaće mačke postaje polno zreo između 7. i 10.
meseca dok ženka može ostati u drugom stanju već između 5. i 9. meseca
starosti. Bez kontrole ženka može u kontinuitetu imati mladunce svakih 4
meseca pa je veoma važna kontrola parenja ili sterilizacija/kastracija.

Proporcionalno veličini svoje glave i tela, mačke imaju najveće oči od svih sisara.

Mačke
moraju kroz ishranu da unose masti pošto njihov organizam nije u stanju
da ih proizvodi. Nemojte hraniti svoju mačku suvom hranom za pse pošto
je mačkama u procentima potrebno 5 puta više proteina nego psima.

Mačke
imaju bolje kratkotrajnije pamćenje nego psi. Najnoviji eksperimenti
sprovedeni na Univerzitetu u državi Mičigen utvrdili su da kratkotrajno
pamćenje kod pasa ne prelazi 5 minuta dok kod mačaka može trajati i do
16 sati što prevazilazi i rezultate izmerene kod majmuna i orangutana.

Jedina
vrsta domaće mačke koja voli vodu i kojoj je to sastavni deo karaktera
rase je Turska Van mačka. U regiji iz koje potiče ova rasa znaju je i
pod imenom "mačka koja pliva".

`Predenje` je sastavni deo
komunikacije kod mačaka. Sam zvuk nastaje od kretanja vazduha kroz
sužene kanale u plućima koje svojim pomeranjem pravi dijafragma.
Neobično je što se nekada predenje čuje i kod mačaka koje su jako
bolesne ili povređene. Ipak, predenje pre svega označava dobro
raspoloženje i prvi put se čuje kod mačića dok sisaju mleko.


Telesna
temperatura mačke se meri rektalno, kao i bebama. Normalna telesna
temperatura mačke je u rasponu 38-39.2 °C. Normalne promene telesne
temperature od 0.2-0.5°C može prouzrokovati promena ambijentalne
temperature, povećana aktivnost, uzbuđenje, hrana, promena doba dana.
Hipotermija je izraz koja označava sniženu telesnu temperaturu ispod
normale, dok je hipertermija izraz koji se koristi prilikom povišene
temperature. Ako je telesna temperatura niža ili viša od normalne,
kontaktirajte svog veterinara radi konsultacije za pregled.

Osnovna obeležja

Odrasla
mačka je od njuške do kraja trupa dugačka prosečno 60 cm, a ima još oko
25 cm dugačak rep. U ramenima je visoka 30-35 cm. Može biti teška do 8
kg s tim, da su mužjaci obično veći nego ženke.

Mačke žive oko 15-20 godina, iako su opisani i pojedinačni slučajevi da su doživjele 30 i više godina.

Među
svim životinjama imaju najbolji osjećaj ravnoteže. Kod pada sa visine
od 2-3 m iz bilo kojeg položaja će se okrenuti nogama prema dole pre
nego ispruženih šapa doskoči na podlogu. Pri tome joj rep služi kao
kormilo. Kod pada sa većih visina ovaj položaj djeluje poput padobrana i
omogućava relativno bezopasan pad.

Ponašanje

Staro
mišljenje da su mačke samotnjaci je davno opovrgnuto. Među njima, kao i
kod svih drugih, ima samotnjaka, ali su mačke po prirodi ipak
druželjubive. Ako se promatra veća populacije mačaka, kao na pr. na
nekim seoskim domaćinstvima ili u nekim velikim gradovima, kao, recimo,
ispred Koloseuma u Rimu pada u oči niz socijalnih interakcija između
pojedinih životinja. Tako nešto bi kod tipičnih samotnjaka, kao što je
na primjer tigar bilo sasvim isključeno.

Mačke su, nasuprot tome,
izraziti individualisti. One same određuju gdje i u čijem društvu će
provoditi svoje vrijeme, i vrlo teško im se može nešto nametnuti. Na
selu, gdje mačke spadaju, doduše, u jedno domaćinstvo ali žive izvan
direktne ljudske kontrole, često se udružuju u manje grupe koje
podsjećaju na lavlji čopor. Takvi mačji čopori sastoje se od nekoliko
ženki koje su u međusobnom srodstvu, njihovih starijih i mlađih mačića i
jednim ili dva mužjaka. Dok se mužjaci, kad dosegnu spolnu zrelost,
uglavnom raziđu, žensko potomstvo ostaje uz majku na njenoj teritoriji i
povećava grupu.

Sporazumevanje

Mačke se sporazumevaju
govorom tela, glasom i mirisima. Mirisne signale koriste kako u
direktnim susretima tako i na velike udaljenosti. Za to potrebne mirise
luče u lojnim i znojnim žlijezdama, a prenose ih trljanjem, grebanjem i
urinom na predmete, biljke ili osobe.

U neposrednom kontaktu
signaliziraju svoje emocionalno stanje držanjem i pokretima celog tela i
repa. Pritom, određenu ulogu ima i način kako drže uši kao i sužavanje i
širenje zenica.

Puno se toga može o raspoloženju mačke
zaključiti po načinu kako drže rep. Ako ne žele skrenuti pažnju na sebe,
drže se neutralno, rep sasvim usprave i izbjegavaju pogled prisutnih.
Jako savijen vrh uspravnog repa znači pozdrav ili ponekad unapred
radovanje nečemu što očekuju od čoveka. Podignut rep sa lagano savijenim
vrhom znači radost, zadovoljstvo ili napetost. Nakostrešen rep znak je
pretnje i agresivnosti, dok mahanje repom odražava nesigurnost i
neodlučnost, a ne, kako se još i danas zna misliti, ljutnju.

Ako
su dovoljno blizu, mačke koriste i zvučne signale kako bi naglasile
govor tijela. Frktanjem i režanjem izražavaju strah i agresivnost, dok
glasom koji podseća na gugutanje goluba dozivaju mačiće.

Mijaukanje
je najtipičniji zvuk koji mačka koristi. On isto može imati različita
značenja. Mačke koje nisu udomaćene izbegavaju mijaukanje da ne bi time
skrenule pažnju mogućih neprijatelja na sebe.

Još jedan zvuk je
izrazito svojstven mačkama i najčešće je znak ugode i zadovoljstva. To
je "predenje". Predenje, trljanjem uz tijelo i visoko dignutim ravnim
repom mačke u pravilu šalju signale pomirljivosti i izražavaju želju da
otklone nečiju agresivnost. Međutim, mačke predu i kada ih nešto boli
kako bi time same sebe malo utješile.

Inteligencija

Mačke
imaju veliku sposobnost učenja i sećanja, koje koriste pre svega za
informacije koje su im od neke koristi. Tu spadaju pre svega njena
najmilija hrana, mesto na kojem stoji posudica sa vodom i mačji toalet,
najudobnije mjesto za spavanje i mesto na kojem stoji njena najmilija
igračka. Osim toga, vrlo brzo otkriju kako se trebaju ponašati da čoveka
pridobiju da uradi ono što one žele, pa se tako posebno dobro odazivaju
na svoje ime kad je vrijeme obroka. Mačke koje žive na otvorenom dobro
se sećaju granica svog područja, poznatih mačaka koje se pojavljuju na
tom području kao i opasnih pasa. Asocijativno sećanje omogućuje mački da
rešava novi problem upoređujući ga sa već doživljenim. Na taj način bez
problema razumeju međusobne odnose između pojedinih događaja i reaguju
na nove, do tada nepoznate situacije.

A sad idu vrste mačaka:

Sijamska mačka


Sijamska mačka je vrlo stara pasmina domaće mačke. Izuzetno je popularna kao kućni ljubimac, naročito u Evropi i Americi. Poreklo sijamske mačke
vodi nas na područje nekadašnjeg Sijama, odnosno današnjeg Tajlanda.
Ova pasmina mačke bila izuzetno poštovana u hramovima budističkih
sveštenika, a bila je zastupljena i na dvoru sijamskog kralja. U Evropi
se pojavila u drugoj polovini 19. veka, dok se u Americi pojavila tek
početkom 20. veka. Pretpostavlja se da je nastala pre više od 500
godina.



Fizičke karakteristike

Izgled
sijamske mačke se menjao tokom vekova. Mnoge današnje varijacije
sijamskih mačaka više podsećaju na obične mačke nego na tradicionalne sijamke.

Fizičke karakteristike,
koje odlukuju sve varijacije sijamskih mačaka jesu: specifična svetla,
jednobojna dlaka sa tamnijim delovima na šapama, repu, ušima i oko
njuške, elegantno telo, sa tankim, dugim nogama i dug rep koji se sužava
ka vrhu.

Tradicionalne sijamske mačke
imaju izuzetno izduženu glavu klinastog oblika i na njoj krupne
iskošene oči, duboke plave boje. Uši su im velike i nastavljaju spoljnu
liniju glave. Imaju kratku i mekanu dlaku, bez poddlake. U novije doba
se razvijaju u smeru ekstremnog naglašavanja izduženosti tela i nogu i
povećavanja očiju i ušiju. Time se uveliko razlikuju od ranih primeraka
sijamske mačke.

Modernije varijacije sijamskih mačaka
imaju okruglu glavu, krupne tajanstvene oči i nešto manje uši od
tradicionalnih sijamskih mačaka. Koliko su se u prošlosti sitnije oči
smatrale uobičajenom karakteristikom, danas se one smatraju za
nedostatak. Dlaka novijih varijeteta sijamskih mačaka je prilično kratka
i mekana. Predugačko ili grubo krzno, kao i previše potkrzna takođe se
smatraju za nedostatke. Zadnje noge su im duže od prednjih, a šape su im
okrugle.

Sijamski mačići se rađaju
potpuno beli, a tek kasnije se pojavljuju njihovi obojeni delovi - na
licu, ušima, repu i nogama. Boja koju sijamska mačka dobije u trećoj
godini biće i njena trajna boja. Vremenom svetli delovi mogu postati
neznatno tamniji usled lizanja krzna ili hladnoće prostorija u kojoj se
mačka nalazi.

Karakter sijamske mačke

Sijamska
mačka je već duže vreme popularna čistokrvna vrsta mačaka, pa ipak nije
najbolji izbor baš za svakoga. Sijamske mačke su izuzetno otvorene i
zahtevne, te ne može baš svako da živi sa njima. Izuzetno su živahne i
privržene, aktivne, energične, društvene, znatiželjne i pričljive.
Uglavnom imaju dug životni vek. Mogu živeti od 18 do 20
godina. Ukoliko Vam treba ljubimac koji će Vam biti privržen, a pritom
imati "svoje ja", sijamska mačka može biti idealan izbor za Vas.

Svako ko planira da kupi sijamsku mačku mora biti svestan činjenice da ove mačke imaju izuzetno snažan karakter i da se njihovo prisustvo u kući uvek se oseća. Za njih se sa razlogom kaže da su psi mačjeg sveta.
Nekada znaju da se ponašaju agresivno, naročito ukoliko radite nešto
što nije po njihovoj volji ili ne radite ono što bi one želele. Poznate
su po svojoj bučnoj prirodi i u stanju su da satima vode razgovore
sa Vama ili pak same sa sobom. Razlozi za te višesatne razgovore mogu
biti različiti: glad, nedostatak pažnje ili bilo šta drugo što je
izazvalo njihovo negodovanje. Šta god da je razlog njihovog
nezadovoljstva, one će Vam dati do znanja i to najvišim tonom svog
hrapavog glasa.

Sijamske mačke su posebno društvena bića i ako ne
dobijaju pažnju u onoj meri u kojoj bi želele, one će je tražiti.
Obzirom na njihovu društvenost, nije preporučljivo predugo ih ostavljati
same. Ako radite po ceo dan, najbolje rešenje bi bilo da uzmete dve
mačke ili da uopšte i ne uzimate sijamsku mačku.



Sijamske mačke se dobro slažu sa drugim mačkama, a što je izuzetno
neobično, jako se dobro slažu i sa psima. Vole kada su u centru pažnje i
u stanju su satima da sede u Vašem krilu uživajući u maženju. Idealni
su ljubimci za ljude kojima treba društvo. Mogu savršeno dobro da ocene
raspoloženje svog vlasnika. Sijamske mačke vole sve vrste igračaka: u
obliku ping-pong loptica, zgužvanog i našušurenog papira, kuglica
napravljenih od folije od čokolade, pernate igračke ili krznene miševe.
Većina sijamskih mačaka brzo nauče da donesu papir ili lopticu, a
najčešće se lako priviknu i na hodanje na povocu. Kada kupite sijamsku
mačku, niste dobili samo mačku - dobili ste kompletnu osobu. Sijamska
mačaka vratiće Vam još više ljubavi i pažnje nego što ste Vi njoj dali.

Nega sijamske mačke

Kako sijamske mačke imaju kratko, svilenkasto krzno bez poddlake, nega sijamske mačke izuzetno je jednostavna.
Njihovo krzno se zbog pomenutih karakteristika ne prlja, niti ćeba, te
sijamska mačka ne zahteva češljanje. Kada se linja, ukoliko je potrebno,
možete je pročešljati finim češljem, a otpale dlake možete ukloniti
vlažnom krpom od antilopa.

Sijamske mačke imaju oštre kandže, te
bi ih trebalo s vremena na vreme seći dobrim klještima ili grickalicom
za nokte. Ukoliko se javi potreba, svom mezimcu možete uši čistiti
tečnošću za čišćenje ušiju.

Ukoliko želite svoju mačku da vodite
na izložbe, možda ćete je poželeti da je okupate kako bi se pred
sudijama pojavila u punom sjaju. Sijamske mačke ne vole mnogo vodu, tako
da će Vam možda bolje rešenje biti da svog ljubimca odnesete u salon za
kućne ljubimce. Međutim, ukoliko se usudite da je okupate sami,
obavezno koristite šampon za mačke i okupajte je nekoliko dana pre
izložbe, kako bi krzno stiglo da se slegne.

Burmaska mačka je kratkodlaka mačka porijeklom iz Burme, danas Myanmar.

O
njenu porijeklu postoji niz legendi, u kojima ima i dosta istine.
Živjela je u hramu gdje je bila štovana kao inkarnacija nekog božanstva.
Nalazimo je na mnogim crtežima i opjevane u klasičnoj tajlandskoj
književnosti. U nacionalnom muzeju u Bankoku čuva se slika na
pergamenutu “Smud Koi“, na kojoj se nalaze četiri mace. Slika potječe
negdje između 1350-1750 god. Mace su vrlo slične današnjim sijamkama i
burmankama. Uza svaku nalazi se opis u stihovima koji opisuje
karakteristične osebine svake. Stih namjenjen burmanskoj maci opisuje ju
kao macu sjajne bakrene boje, te priča o njenim blistavim očima žute
boje. Kuda god bi maca pogledala sve zlo bi se pretvaralo u dobro.
Sljedeći zapis potječe iz 16 i 17 stoljeća i slikovito prikazuje mačku
nalik današnjoj burmi, nazvanoj “Rajahs“ koja se doskitala ui budistički
hram na svetkovinu Maynmar dana.

Sa sigurnošću se može
tvrditi da se tu radi o dvije pasmine sijamske i burma koje iako su
genetski povezane, već prije mnogo stoljeća imale različitu građu tijela
– baš kao i danas. To pokazuje da je razilaženje tih dviju pasmina
počelo vrlo rano. Danas svaka sličnost u građi sa sijamcima smatra se
greškom.

Američki vojni liječnik donosi 1930. iz Burme u
SAD mačku po imenu „Wong Mau“ koja je vjerojatno mješanac između
sijamske i burmanske mace. Ona je tamno smeđe boje i žutih očiju. Pošto
se u mirovini odlučuje baviti uzgojem usko surđuje sa genetičarom sa
Harvarda koji je specijalista za mačke sa maskom. On pari Wong Mau u
nedostatku istog partnera sa sijamcem seal čokoladnih oznaka. Iz tih
parenja dobiva razne mačiće, pa povratno pari majku sa mačićem tamno
smeđe boje. Rezultat tog parenja su bili mačići tamno smeđe boje koji su
ujedno i baza modernog uzgoja burmanki.
Pasminu 1936. priznaje CFA, uzgojni standard publiciran je 1994. od T.I.C.A.
Tih
godina točno 1949. uvežene su u Vel.Britaniju i izložene 1952. u
Londonu kada i GCCF priznaje pasminu, te se počinje sa intenzivnim
uzgojem. Danas postoje dvije varijante burmanki; američka (kompaktno
tijelo i okrugla glava i okrugle oči) i europska (kompaktno ali vitkije
tijelo, glava u obliku kratko tupog klina, te karakterističnim oblikom
očiju, velike ali ne potpuno okrugle). Prva priznata boja bila je tamno
smeđa, danas ih nalazino u plavoj, lila, čokoladnoj, crvenoj krem i
kornjačevini. Burmanke se koriste i pri stvaranju novih vrsta npr.
Burmila-srebrena burma, nastala iz kombinacije perzijske mačke i burme,
te još neke.

Burmanska maca je vrlo druželjubiva,
znatiželjna, mazna i smirena. Voli igru, ali znade biti i vrlo
svojeglava i uporna kada želi ostvariti ono što želi. Izuzetno se lako
njeguje.


FIFe STANDARD:

Burmansku mačku karakterizira
jedinstvena gentika za kombinaciju boje. Osnovana boja razlikuje se u
jačini, tvoreći nešto tamniju nijansu na glavi, nogama i repu.(izvedena
iz kombinacije c/b, c/b tz. burmanska koloracija, najtamnija u albino
seriji). Izrazite osebine ove vrste su svilena struktura krzna i
izražajne oči. To je srednje velika i elegantna mačka. Svaka sličnost sa
sijamskim tipom ili sa zbijenošću britanke su greška.

GLAVA:
oblik gledana od naprijed: kratak klin, široke kosti lica, sužuje se
prema njušci. Gornji dio glave širok, visok, široka između uši i blago
zaobljena.
Profil: čelo blago zaobljeno, vrh nosa i brada čine
okomitu liniju, nos jasno izraženi prekid, čeljust široka na čeljusnom
zglobu (šarkama), brada jaka, u profilu izražena donja vilica.

UŠI:
srednje velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima. Dobro
razmaknute u stranu, vanjska linija uha slijedi gornju liniju lica. U
profilu blago nagnute prema naprijed.
OČI: velika, široko razmaknute, gornji kapak je ravna i blago ukošena prema nosu, dok je donji zaobljena.
Oči
su sjajne, živahog izraza i blistajuče. Boja: sve nijanse žute do boje
jantara, prednost ima žuta boja. Oblik, veličina i položaj, i izraz
očiju su kod BUR važniji od boje. Kod starijih mačaka boja gubi na
jačini.
TIJELO: sredne dužine,mišičavo i kompaktno, teže nego što se doima. Prsa su široka, gledano iz profila zaobljena, leđa ravna.
NOGE: razmjerno vitke u srazmjeru sa tijelom, šape ovalne i male.
REP: srednje dužine, ravan, srednje debljine u korijenu repa sužava se prema zaobljenu vrhu
KRZNO:
nježno, sjajno, svileno, usko pripijeno uz tijelo, bez podkrzna,vrlo
kratko. Priznate boje su: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem i
kornjačevine. Kod svih boja katrakteristično ja da je donja strana
tijela svjetlija od leđa i nogu, a nijanse nježno prelaze jedna u drugu.
Dlaka je takođe stepeničasto obojena od tamnijeg vrha prema korijenu
gdje je svjetlija. Lice i uši mogu pokazivati blagi kontrast. Pruge,
točke i bijele dlake nisu dopuštene.
Napomena: mačići mogu imati blage pruge i nešto svjetliju boju tijela.

GREŠKE: orijentalni oblik očiju,okrugle oči, kvrga na hrbtu nosa ,“pinch“.

Certifikat
isključuje: orijentani ili britanski tip tijela, bijele dlake u krznu,
jasne pruge ili točke.tz.“ghoast markings“, više plava nego žuta boja
očiju


BODOVI:
GLAVA 25
OČI 20
TIJELO 20
KRZNO 30
KONDICIJA 5

Персијска мачка





Персијска мачка

Иран (Персија)
FIFe	: стандард
CFA	: стандард
TICA	: стандард
AACE	: стандард
ACFA	: стандард
ACF	: стандард
CCA	: стандард

Персијска мачка (персијски - گربه ایرانی) је једна од настаријих раса домаћих мачака. Почетком 20. века постала је једна од најпопуларнијих чистокрвних мачака и најзаступљенијих раса на изложбама.

Персијска мачка се сматра најмирнијом расом, толерантном према другим мачкама и верном власнику. Длака је дугачка и густа и захтева свакодневно одржавање, јер недовољна нега доводи до запетљавања длаке и проблема на кожи.

Персијска, егзотичка краткодлака, чинчила и хималајска мачка
су идентичне у погледу стандарда тела, а разликују се у дужини и боји
длаке. Персијска мачка је дугодлака и нема поинт ген, за разлику од
хималајске код које је присутан.

Настанак расе


Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871.
године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што
је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године.^[1] Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.

Карактеристике


Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.

Одржавање крзна


Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до
запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се
мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси.

[уреди] Галерија

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Мачка, такође звана и домаћа мачка или кућна мачка, је мали месождер, сисар из рода Felis. Верује се да је њен предак била дивља афричка мачка, Felis silvestris lybica. Мачке живе у блиској вези са људима најмање 9.500 година.

Постоји много различитих сорти мачака, од којих су неке безрепе или бездлаке, као резултат мутација и има их у различитим бојама. Оне су вешти грабљивци и познато је да за исхрану лове преко 1000 различитих врста животиња. Веома су паметне. Неке од њих се могу научити, или чак науче саме, да покрећу једноставније механизме, попут кваке на вратима или ручице на водокотлићу.

Комуницирају гласом (мјаукањем), предењем, фрктањем, режањем, шкљоцањем, и са још око стотину других гласова, као и говором тела. Мачке које живе у групама користе комбинацију гласова и говора тела за међусобно споразумевање.

Пошто је одомаћивање мачке релативно скоро, мачке такође могу самостално да живе у дивљини, често формирајући мање колоније. Повезаност људи и мачака довела је до њеног појављивања у митологији и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.
Уобичајено веровање било је да је мачка припитомљена у древном Египту, где је била култна животиња.Међутим, студија из 2007. открила је да све линије од којих домаће мачке воде порекло потичу од неколико (до пет) самоприпитомљених афричких дивљих мачака (Felis silvestris lybica), са Блиског истока, приближно 8000. пре нове ере.

Домаћа мачка названа је Felis catus по Линеовој номенклатури из 1758. године. Јохан Кристијан Данијел фон Шребер (Johann Christian Daniel von Schreber) назвао је дивљу мачку Felis silvestris 1775. године.

Домаћа мачка се данас сматра подврстом дивље мачке: по стриктном правилу Интернационалног кода номенклатуре животиња име врсте би требало да буде F. catus пошто га је Лине први употребио. Међутим, у пракси готово сви биолози користе F. silvestris за дивље врсте, а F. catus само за домаћу мачку.

По мишљењу 2027 (објављеном у тому 60, део 1, Bulletin of Zoological Nomenclature, 31. марта 2003. године).Интернационалне комисије за номенклатуру животиња "дозвољена је употреба 17 различитих имена заснованих на дивљим врстама, која су настала пре или истовремено са онима заснованим на домаћим врстама", сврставајући F. silvestris у дивљу мачку, а F. silvestris catus за њену домаћу подврсту (F. catus је још увек важећи назив, уколико се домаћи облик рачуна као посебна врста).

Одрасла мачка је од њушке до краја трупа дугачка просечно 60 cm, док јој је реп дугачак око 25 cm. У раменима је висока 30-35 cm. Мачка је у просеку тешка између 2,5 и 7 kg, мада неке врсте, попут Мејн Кун могу да достигну 11,3 kg. Познато је да су неке достизале и тежину од 23 kg услед "преждеравања". Ово је веома нездраво за мачку, и требало би да буде предупређено правилном исхраном и вежбањем (игром), што нарочито важи за мачке које живе у затвореном.
Кућне мачке живе у просеку између 14 и 20 година, премда је најстарија позната мачка живела чак 36 година.

Домаће мачке живе дуже уколико не излазе напоље (чиме се смањује ризик од повреда у борби или изложеност болестима) и ако су стерилисане.

Ideš Đurđa! Titulu najmace je osvojila čistokrvna Zagorka
Titulu najljepše na svijetu Đurđi je ove godine preotela Finkinja. Đurđa se ne srami svoje prošlosti. Na cesti ju je pronašao Željko Karnjčević (55), umirovljenik časnik


Đurđa, imate najljepše oči koje sam ikada vidio, kompliment je koji je čistokrvna Zagorka, mačka Đurđa, dobila od suca na jednom od brojnih natjecanja. No Đurđa ne trza na laskave izjave. Ne zanimaju je ni ponude za život na visokoj nozi u svjetskim gradovima. Njoj je najljepše kod kuće, u Selnu kraj Krapinskih Toplica.

Đurđa, poput ostalih zvijezda, nije promijenila ime nakon što je postala slavna. Ne srami se ni svoje prošlosti. Prije sedam godina na cesti ju je pronašao Željko Kranjčević (55), umirovljeni časnik. Bila je siroče, mačka lutalica. Ne zna tko su joj roditelji. Sigurno je da ima samo jedan pedigre, zagorski.

- Đurđa je svima koji se bavi uzgojem najbolji dokaz kako lutalica s ceste može postati prestižna svjetska dama, samo treba uporno raditi i njegovati je - ponosan je njen vlasnik.

Na izložbe je krenuo iz dosade, kako bi skratio umirovljeničke dane. To što Đurđa nema pedigre, nije ga pokolebalo. Naprotiv, bio je to dodatni motiv. I tako je Đurđa proputovala čitavu Europu. Sudjelovala je na brojnim izložbama, a prvi je put na međunarodnu scenu zakoračila prije pet godina u Ljubljani. Od tada zna samo za vrhunske rezultate. Dosad je nastupila na 129 izložbi, 92 puta je pobijedila. Trenutačno je viceprvakinja svijeta. Titulu najljepše ove joj je godine preotela Finkinja, zasad nepobjediva mačka.

- Prava je rijetkost da mačka domaće pasmine postiže takve rezultate, koji je svrstavaju uz bok onima iz rasnog uzgoja - kaže Kranjčević.

Đurđa jede sve, meso, ribu, krumpir, rižu. Ne znamo što, osim vode, ova najljepša Zagorka pije, ali mlijeko, kaže Željko, ni u kom slučaju.

Đurđa, nažalost, neće imati potomke. Kako nije iz rasnog uzgoja, Željko ju je morao sterilizirati. Takva su pravila.

- Mjau-mjau - komentirala je Đurđa. Ma da, prava pravcata nepravda.
'Nema tog novca za koji bih dao Đurđu'

Đurđa je u utorak u Bjelovaru novinarima najavila izložbu i sajam malih životinja 10. i 11. prosinca. Navikla na bliceve fotoaparata, pozirala je poput Naomi Campbell. - Cijene šampionskih mačaka iz rasnog uzgoja kreću se i do 2000 eura, ali ja svoju Đurđu ne bih dao ni za puno više novca - i jučer je na svoju ljepoticu bio ponosan vlasnik Željko. Đurđa mu se umiljato mazila u njedrima.